Гордана Тодоровић | ВРЕМЕ ПЕСМЕ


Окруњена златном косом
задовољна ко звезде свет гледам.
И овај дан
у којем се цветни прах привија
на ране земље
ником не дам.

Више ме не покривају
безводна земља и бесхлебно небо,
више нисам сухи цвет,
очију затворених у књизи песама.
Сада сам крвоток песника,
пропуштен кроз љиљан.
Душа ми више није
од пустоши леда.

За све животе данас има места
да стоје ко класје пуни,
а не ко јалове траве гладне.
Данас свако може цвеће да просипа
на путеве будућих људи,
свако може другом да покаже
да има људско срце
и да му помогне на живота тврдом путу,
свако може баште љубави, говора
по свету, као пчеле и птице своје баште,
да сади.

Данас човек
који у крви носи љубав ко биљку
земљу-драгуљ који носи на длану,
може да захтева
да песма живи, као клас да руди,
да не умре без меда звезда
без цвећа човечанства
онај који као невидљива звезда међу људима,
слабашан као ишчилела перуника неба,
снева.
Данас може свако
земљу у плавет речи да одева.

13. VIII 1972.