Гордана Тодоровић | ДОМОВИНА НАДЕ


О, земљо која славиш мир као птице, 
волим у теби да гледам 
живот који се скупља око песме,
рађању љубави у котлинама и планинама 
да окрећем лице.
Гејзир снова тужни 
на ивици свих станица 
да будем не смем.

Дај да твоје планине и равнице умијем 
звезданом росом срца, 
да цвет ти лепоте узберем 
с најлепшег неба живота
где песма се као кандило звездано излије, 
дај да срца плаве и румене кутке 
уз твоје стрмине
испод којих цветају камен, гвожђе, стакло, 
узнесем.

У теби сва јуначка покољења 
као свеци за песмом газе.
У теби нема жртве, тешке за песму.
У теби се песма
као комад хлеба пази.

Зато што на мир мислиш 
сваког човека у свемиру, 
зато си земља песника, 
песници се умивају водом 
твојих плавих река-свирала
поздрављају твоје 
планине – славолуке слободе
и живе срцем,
ко васиона отвореним и мраву 
да би сви људи живели
у наде ружичњацима слободе,
у звезданом валу птице,
у миру.

8. IX 1972.