Гинтер Грас: СТРАСТАН ДУВАНЏИЈА

Док ја чорбуљак свој и биланцу своју
као и мекане делове љускара васколиких,
бди моја вечно претпоследња цигарета и плине.

Не, вели лекар, и пуши.
Она животари тек тако.
Опушци сведоче о мени.

Само без паузе, аутоматска хармоника
и какав филм, који се не прекида,
кад се они љубе љубе.

Нећу да спавам. О овоме се не сања.
Месецима тражиш место за паркирање
и пушећ у опелу скапаваш од глади.

Маријице од Гвадалупе, ти ме слушаш,
кад се молим, три кутије на дан:
пепео бели у крилу твом.

Не, нећу да се вежем појасем,
пуштам је да тиња у шупљини длана.
Не реците, смрт. Кажите одвикавање.




_______________________________________________________________________
Поезија суштине