Гинтер Грас: ПОТОМ

Од рибе је остао костур.
Прозрачни међупростори
које су населили ветерани револуције
са дечурлијом и присталицама својим
и жеље
да гаје купус негдашњи.

Трампаџије.
Ко је имао на понуду дућан-кутију пуну решења
тај сад певањем поздравља празнину
док и она не постане модом.
Сад многи носе штедљиво скројене капутиће
којима недостају рукави, дугмад, џепови.
Нико не признаје, сви се праве Тоше.
Чега да се поиграмо сад?

Подношења писмених молби.
Тражења премештајâ.
У које столеће?
Ношења перчинâ и јавних одсецањâ пред публиком.
Или заостајања у сеобама народа
ногоболни, а одмах потом стално настањени.

Кад смо почињали, помислисмо: ваља нам прво почети.
Не тако, већ у поштеној намери.
Желели заправо ово а не оно.
Али није испало онако.
Испало је овако.
Откуд смо могли знати.
Ни случајно, искључено.
Сад је далеко иза нас.
То што у брслању се празном стекло.
Добацивањâ с аут-линије.
Зашто ово, а не оно?

Потом се променила мода.

Отпочео је процес учења
интуитивно, у чистој спознаји.
Живимо скромно.
Шкработине у малтеру, остају.
Докле год се измет пуши -
и натпис је нов.
Касније се колекционари устумарају.
Сакупљају мале и подуже крикове.
На пример овај: Не нипошто никад!

Потом је испремештан намештај.

Ова идеја, тако врлетна
и засад неосвојена
мами планинаре из целог света.
Из лета у лето устреме се и забрљају.
Криви су, дакако, гледаоци
са својим: Превисоко. Престрмо.

Размаци између кестенова.
Или мој прст преко густе жичане мреже.
Овуда сам више пута пролазио.
Овде сустижем себе.
Шта то они стално бенаве о срећи.
Радујем се, кад понеко стабло мањка.
А правилно поређани стоје кестенови оголели.

Још у Пре тога почело је Потом.
Сматрало се добро припремљено
и хранило помно у метежу.
Тешко је одредити рез
између пре тога и потом.
Јер чим је изговорено сад, захтеви
за премештање поменутог Сада већ су били ту.
(Наводно, касније се све то на неком сасвим трећем месту,
деломично збивало.)
Потом су фотографисане неке друге ствари и чињенице.

Пољске штете се потом процењују и обрачунавају.
Потом смо сметени
и тражимо вицеве негдашње.
Потом нам стижу неизмирени рачуни.
Наши дугови нас не заборављају.

·                     С немачког превео Драго Тешевић


_______________________________________________________________________
Поезија суштине