Габријела Мистрал: СТИД


Када ме гледаш постајем лепотица
као трава по којој росе теку,
неће познати црте мог знаног лица
високе трске када сиђем на реку.

Стидим се уста која ми туга ломи,
крхкога гласа и колена с грубом снагом.
Сада кад си ме видео, пришао ми,
осетих се јадном и сасвим нагом.

Ниси срео на путу ниједан камен
окупан тако јутарњом светлошћу сненом,
као жену ову ка којој си подигао пламен
погледа свога, опијен песмом њеном.

Ућутаћу да људи у ходу смелом,
пољем корачајући, не препознају
по блеску срећу што ми се зари челом
или по рукама што ми подрхтавају.

Ноћ је, и капи росе травама теку,
гледај ме дуго и нежно збори потом
јер већ сутра, силазећи на реку,
она коју си љубио, оде с лепотом.
  • Превео: Б. Прелевић