Габријела Мистрал: ЛАГАНА КИША


Та плашљива, тужна вода,
као дете које пати,
пре него такне земљу
изнемогне.

Мирно стабло, миран ветар.
У тишини омамљивој
овај плач и фин и горак
само пада.

Небо као силно срце
отвара се у свом болу,
и не киши, већ крвари
тихо, дуго.

А људи не осећају
у свом дому ту горчину,
то послање тужне воде
са висине.

Ова вода побе ђена
слази дуго и заморно
према земљи која лежи
укочена.

Пада киша , а ноћ као шакал
вреба, страшна, у планини.
Из земље ће шикнути нешто
у мрклини?

Зар би мог ао ко уснити
докле патећи падаће
ова трома, смртна вода,
сестра смрти?