Фридрих Шилер: СВОЈОЈ ЉУБЉЕНОЈ

7. децембар 1784.

 

Био сам сигуран да ме нећете натерати да Вам напишем овакво писмо. Тако сам желео да никада не пожелим да Вам напишем овакво писмо. И, шта сад радим, док Ви змајеве у себи кротите? Устајем са пода, а говорили сте да ме волите. И даље не желим да Вам напишем овакво писмо. И нисам га написао, али Ви сте га написали мени. Могло је све да се заврши оног првог јутра, да не дозволите да Вас све више узалудно желим, да Вас не волим толико да ноћу молим звезде да ме не раздвајају од Вас. Остају ми дани кад је све било смех, када сам осећао да са Вама, да са Вама све могу, да и Ви са мном све хоћете, вољена моја. Сада се склањате када ја дођем, окрећете главу када нешто кажем. У чему сам погрешио? У томе што вас волим? Остаје ми празнина где ми је срце некада било, више и не питам зашто, то није право питање... обавијен слутњом прихватам наша ћутања и још увек не знам како да изгубим наду, помозите ми макар у томе....

 

Ваш Фридрих