Фридрих Шилер‎ | РУКАВИЦА


Пред својом цирком, вртом лавова,
Чекајући борбу љутих зверова,
Шеташе краљ Франц. Са њим сама
Властела, украс његова трона,
И, као венац, широм балкона,
Ту и круг отмених дама.
Краљ диже прст. По том знаку
Одскоче врата зверињаку
И тихим ходом, поносан сав,
Изиђе лав.

Около обазре се.
Погледа сву арену,
Два пута страшно зену
И гривом затресе,
Затим се протеже
И леже.

Краљ опет прстом даде знак
И с других врата паде превор јак;
А дивљим скоком, крвожедан,
Улете тигар један.
Спазивши лава саде
Бесно урлати стаде;
Снажно свој реп пружи,
Њиме поче да кружи;
Зарежа страшно, зину
И око лава мину
Опрезно; па мумлајући,
У други крај се прући.

И краљ поново руком даде знак.
Тад излетеше хитро на арену
Два леопарда у истом трену;
Жељни да страшна почне игра
Јурну на тигра.

Њих страшне шапе дочепаше;
Но ту лав ко - сила виша -
Уста и рикну - све се утиша.
И страшне мачке ове,
Све жељне крви нове,
У круг се поређаше.

Тад рукавица с балкона се вину,
И на крваву упућена бину,
Гле те:
Пред самог лава слете!

А Кунигунда, горе на балкону,
У подсмешљивом обраћа се тону
Делоргу, витезу, па му збори:
- Ако вам срце баш љубављу гори
И осећаји ваши су пламени,
Као што стално говорите мени,
Донесите ми рукавицу ону!

И витез журно доле сиђе,
У страшни цвингер стиже;
И смело, лако
Из круга страшног тако
Он рукавицу диже.

Запрепашћене језа проже
Ритере, даме и велможе
Од страха све претрну;
Али он се с рукавицом врну.
И похвала се глас захори ту;
А Канигунда љупка, испред свију -
Захвалност сија из њених очију
Обећавајући му срећу сву.
Но он - рукавицу баци јој у лице:
- Не треба мени хвала, госпођице!
Па се окрете и напусти њу.
  • С немачког препевао Трифун Ђукић