Фридрих Шилер: ПОКЛОНИК


У рано пролеће младости,
још к'о младић путник поста;
живот игре и радости
у очевој кући оста.

Са наслеђем и имањем
весела се растах лика
па, с дечијим осећањем,
узех штаку поклоника.

Моћном надом пут ми створен –
поуздање вера шаље:
"Пут је теби већ отворен, путуј –
вели – "само даље."

Све ка јутру... а где стоје
златна врата, ту се свраћа
уђи – ту све земно што је
у вечно се преобраћа.

Ту од таме светлост бива,
све се мења дању, ноћу –
али вечно ту се скрива
то што тражим и што хоћу.

На мом путу стоје горе,
и бујица све препреке;
греде мећем на поноре,
а мост преко дивље реке.

Стигох тако једном залу:
река тече ка истоку,
ја се дадох њеном валу,
предадох се њеном току.

Мору грдном на пучину
таласа ме игра води,
односи ме у празнину
ал' ме циљу не приводи.

Ах, ту нема више стазе!
Тајне које небо крије
на свет земни не силазе –
оног тамо овде није!