Фридрих Шилер: ПЕВАЧЕВ ОПРОШТАЈ


Ћути сад муза; са стидом на свом
девичанском лицу, она стоји
пред тобом, да суд саслуша над њом,
суд који цени, ал’ га се не боји.
Добром би да се свиди, само том
ко истину од лажног сјаја двоји,
Ком за лепоту бије срце врело,
тај само сме да њој овенча чело.

Песме ми биће само дотле ту
док буде једне душе да их среће;
да маштањима слатким сплићу њу,
узвишеног јој чувства беру цвеће,
С временом оне роде се и мру
и до потомства долебдети неће.
У магновењу настану, забрује,
Па с брзим колом часова отхује.

Пролеће дође! Тле загреја млак
ветар, па живот свуд младићки бије.
Све проже мирис омаман и јак;
а с неба песма весело се лије.
Старо и младо благосиља зрак
и сваким својим чулом радост пије.
С пролећем све то мину! Сазре цвеће,
што на свет дође, мирно гробу креће.