СОНЕТ 1



Онај славуј који целу ноћ је плак’о
За децом – ил' можда за драганом вене –
До небеса цвили. Он личи на мене,
Јер и моја туга безмерна је тако.

Свирепа нам судба сличан удес спрема;

Он, усамљен с болом као и ја поје.
Ни ја никог немам, само срце своје,
Мишљах за богињу да самрти нема.

Јер ко би веров'о – ах та вера вајна!

Да два ока што су као сунце сјајна,
Земљом претворе се, земља да их скрије!

Сад знам шта у књизи судбине ми пише:

У јадима својим увиђам све више –
Да на овом свету ништа трајно није!