Франце Прешерн: НЕИСТРУНУЛО СРЦЕ


Копали гроб да спреме мртвацу задњи стан,
а бели лик младића ко бели сину дан.
Гробару зачуђено у грлу заста дах,
и друге све присутне језиви проже страх.

Високо чело ово лепо је још и сад,
иако сенка ту је коју остави јад;
лепо му лице, уста, а израз његов благ,
иако јада тешких на свему оста траг.

Иструло тело све се ваздухом расу тим,
а само сртце оста да свет се чуди њим,
још куца као и сад у њему крв да ври,
и сада живо, здраво као што некад би.

Па, ко је, свет се пито, сахрањен у гроб тај,
сигурно светац ком је досуђен вечни рај.
Са плоче ‒ досад нико не беше чито њу ‒
скидоше маховину, гробни је натпис ту.

Он  каже да ту лежи Добросав, песник млад,
који је дуго пево  љубавни слатки јад.
Песмама прекрасним он је поднео, као дар,
охолој деви једној сав свог срца жар.

Ал' кад други скоро пред олтар ступи с њом,
ућута песник и глас песме у срцу том;
ни богу ни људима бол не повери тад,
нит' осмех лицем сину, нит' суза ода јад.

Ко распусник је отад живео, то зна свак,
умро је без причести и светог уља чак,
Светлост бранила не би труљење срца злог,
сви кажу да то није срце песника тог.

Ал' старац један рече:“ Овако мислим ја,
свечевој крви правда вечног мира да,
не брани њега светлост нити побожна ствар,
песничко срце то је, чува га песме жар.

Отворите му срце да небо каже моћ:
нек под њим отворено остане дан и ноћ,
нек ово сунце гране, а с њиме бели дан,
и тад га погледајмо је л' деловало на њ.

Ветрић и ноћна роса, звезданог неба чар,
месец и сунце уз то ‒ сав ће божански дар,
што некад дадоше му, узети срцу том,
ал' осване ли опет ‒ нек иде гробљу свом.“

И отворено срце оставили су ван,
под ведрим небом ту је лежало ноћ и дан.
А кад новог дана заблиста зорин стег,
на сунцу неста срце као пролећни снег.