Федерико Гарсија Лорка: ПЕСНИК МОЛИ СВОЈУ ЉУБАВ


Љубави моје крви, смрти жива, нема,
залуд очекујем реч писану твоју
и мислим с цветом који губи боју,
кад живим без себе, боље да те немам.

Уздах је бесмртан. Стена, мира пуна,
не познаје сену нит се од ње крије.
Срцу унутрашњост од потребе није
онај мед смрзнути што га точи луна.

Но ја то истрпех. Раздерах вене за те,
а тигар и голуб у твом су струку
од бола уједа и љиљани пате.

Стога речима испуни моју луду муку,
или ме пусти да живим у тишини,
у ноћи моје душе вечној помрчини.