Федерико Гарсија Лорка: ЈЕСЕЊА ПЕСМА


Осећам данас у срцу
нејасан дрхтај звезда,
ал моја стаза се губи
у души облачног неба.
Сјај ми пресеца крила
и туга моја чемерна
на самом врелу мисли
натапа прегршт успомена.

Све руже су беле,
беле као моја сета,
ал' нису руже беле
што снег их завеја.
Прво нађоше дугу.
Опет је душа снежна.
Снег душе има пахуље
од целова и привиђења
што хрле у помрчину
и у сјај оног ко их треба.

Снег засипа ружа,
ал' снег у души је вечан,
и канџа година прошлих
покров од ружа спрема.

А кад нас смрт поведе
да ли ће нестати снега?
Ил' биће неки други свег
и руже друге врх свега?

Да л' мир ће бити с нама
као Христ што проповеда?
О зар ће остати вечно
та тајна несхваћена?

А љубав ако нас изда?
Ко животу дах улева
ако нас сутон потискује
у сазнања неизбежна
о Злу што ту се мота
и Добра ког можда нема?

Ако се надање гаси
и Збрка бива све већа,
која ће зубља да сија
изнад земаљских путева?

Ако је смрт само смрт,
тад песника шта чека
и све те уснуле ствари
којих се мало ко сећа?

О топлино надања!
Луно нова! Водо свежа!
О чиста срца дечака!
Опоре душе камења!
Осећам данас у срцу
нејасан дрхтај звезда,
и све су руже беле,
беле као и моја сета.

Новембра 1918.