Емили Дикинсон: ИМА НЕКА КОСА СВЕТЛОСТ


Има нека коса светлост
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.

Небеску задаје нам рану;
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.

Никога ту да поучи нас,
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.

Када долази, крајолик слуша,
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.