Емили Дикинсон: ДА ДОЛАЗИШ МИ ТИ У ЈЕСЕН


Да долазиш ми ти у јесен
Одмахнула бих лето руком
Уз полуосмех, полупрезир,
Као што се то чини с мухом.

Да знам за годину ћеш доћи,
Сваки би месец клупко био,
У својој смотано фијоци,
Да чека док се буде збио.

Ако те само столећа прече,
Ја бих их помоћу прстију
Бројала све док ми прсти
Не отпадну у Тасманију.

Да знам, кад овај живот прође
Да твој и мој ће живот бити,
Збацила бих га као кору,
Да вечност могу окусити.

Но сад, кад ми се дужина крила
Времена нејасно указује,
То подбада ме, ко утварна пчела
Што жаоку не исказује.