Душко Трифуновић: ТАМБУРИЦА

Ноћ је
и све су ове магле замаглиле,
а само неког нема кад никог нема у маглама.

Као да бих хтео да се исповедам.

А зар би бистрија била река,

да ли би набујала
да у њу проспем ту придну живота

из своје црне ратничке чутуре

са којом морам преко безводина;


и коме то треба српство наше

ако смо бранковићи,

коме наше речи

ако као златни куршуми не засеку,

па сјају из дубине

и по кап капиларе?


Долазим да вас заволим,

да неког надиграм и натпевам,

а не да о главе разбијам тамбурицу.


Чак -

када пођем поклонићу вам је;

само ћу свој пртљаг да увежем,

њеним жицама бодљикавим -

требаће нечим да ми гроб ограде:

потровала би се телад гробарева

кад би ми попасла косу.


Ја мислим да сам ипак дошао на време,

дошао да вас заволим,

да се натпевавамо,

да ме заволите -

па да вам за то поклоним
тамбурицу.

("Златни куршум", 1958)