Душан Васиљев: У КОЛИБАМА СМРТИ


Облак се надвија ко пијан месец
над коље у небо убодено,
и тече црвена крв реком.
И путеви су у магле уткани
што су легле по дрвећу.
Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу,

у селу цветном, далеком.

И ничег нема што би нас опило у том часу,
и сви смо силни, крвави атамани
у овом клању.
И зар да од ласта чекамо да на спасу,
љубечи се по крвовима дању?
Већ легнемо ничице у влажне куте,
и слушамо како тишине
зашапћу слатко, па ућуте.

А изнад глава киша нам се слива,
и жуто, увело влажно снопље
сва нам је преспектива.
Иза грма ако паднемо кад отвор смрти засјаји, ─
то су сви важни догађаји.

И пожар су ужасни похотно ваља
преко свих река, мора земаља,
Умрећемо и ми, сутра, или нешто касније,
Смрћу, врелом, подмуклом.

(Зар није још ужасније
живети дан-два са лобањом пуклом?)

Бели, порушени звоници забринути стрче
и мислиш да ће одмах да потрче,
и да оду у незнано ─ сањано.

И ничег нема што би у нас унело чистоћу,
једно очајно громовито хоћу,
или по глави један страховит удар,
па да се већ једном свега заситимо,
крвави и разбарушени.