Душан Васиљев: РАДОСТ СМЕХА


Радост нас рађања нових светова мисли
испуни на стази грмља и голих хриди;
и небо се примиче очима душе
што нехотице у зраку Божанства види,
из врелог живота клијајући.

Несвесно поћи у реоне тајних прегнућа,
па да се мост за собом спали,
већ осетити, ноћу, да ти се шире плућа,
и да те тихо носе некуд вали,
и не питати никад никог за крај стазе.

Дизати сунцу на целов образе
и не бити више поколење бола.

Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!
И радост кад сине
са недогледне азурне висине,
понеси душу не мислећи ништа
на вечна, и светла и тајна изворишта
среће, радости, смеха.