Душан Васиљев: НА ДНУ


Од падања су нам се усијале главе
и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.

И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.

И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.