Душан Васиљев: ГРОЗНИЦА


Сећам се да су преко неба
бесни летели ждралови,
и да је неко од наших липа
вешала секао,
и да су ме вијали неки валови,
и да сам једва утекао
у неку таму . . .

... И у болници сам се пробудио
бескрајне једне ноћи.
Очи су ме пекле
и сузиле,
(ваљда су ме беле жене урекле?)
и по телу су ми пузиле
неке хладне бубице или мрави.
И дрхтећи сам чекао петла
да зору јави,
и да пред мене баци
две-три прегршти светла.
И ветра, да сљушти са земље кору
која је обвила ноћ.
И неког, да ми донесе воде.

И када је зора приспела,
све се предамном тада
бесомучним тактом почело окретати:
столови, убруси, лавори, клупе,
недеље, године, векови,
дани и часови, минути . . .

А бочице и лекови
у њима, жути,
дубоко су ми се поклонили,
и пролетњим гласом дрвета која пупе,
у уши су ми звонили:

─ Цин, не бој се Смрти!
Она се од нас плаши,
као од ватре вук.
Цин, она се на нас
из далека само плази,
али нас увек обилази,
јер смо јој једном
сломили струк.
Цин, не бој се Смрти!
Цин, цин, цин . . .

И поново је пала ноћ.