Душан Срезојевић | ЖУДЊА


Дај ми, девојко, модре усне своје,
Да жваћем саће слађе но од меда!
Као одојче, нек ме доје, доје...
Нек ми проструји сласт, са језом леда!

Дај ми, девојко, очи своје црне!
Ох! дај да гутам њина топла врела!
Нек ноћ безумља мој разум огрне,
С орканским шумом узбурканих јела!

Дај ми, девојко, своје ломно тело —
Ох, дај ми себе целу! Као грана,
Нека се крши твоје тело бело
И твоја младост за милошту дана!

Жудња је моја као самрт јака,
Пали ми врело свих животних сила.
Дави ме мора отровних облака,
И живи леш сам, без даха, без била!

Безграничну, дај ми над собом владу!
Игноришући сав ћивтински морал,
Слушајмо своју крв врелу и младу,
Природни као океански корал!

Кȏ зрачне вене у млада орлића,
Нек груди шуме водопадом сласти!
Изгубљена, без моћи и без власти,
Нек нам уздрхте из корена бића!

Докле бескрајне симфоније снеже
И, чарајући чула, вечност плава
Око нас изаткава златне мреже,
Кȏ зрачна свила саног заборава.