Душан Срезојевић | У ПРОЛАЗУ


Ћуд Случаја нам укрстила путе
За тренут. Само неколико речи
Измењасмо ми — речи прве, круте,
С чекањем да се коб међ нас испречи.

Али у нашим срцима, где још не
Цветаше љубав, сијаше се једно
Предосећање; док падаху трошне
Ограде срца, топло, тихо, чедно.

... Данас, међ нама бедем предрасуда.
Поштујмо их! (Јер има, тако, ствари
Које наш понос одбија без суда.)
И збогом нек нас тугом не зажари.

Па ипак... ја бих тако силно хтео
Да, милујући твоје меке косе,
Са нежним усхићењем причам цео
Сан о животу, сав од сјајне росе.

И, кроз пољупце честе као киша,
Да слушам како веје, као мана,
Сребрна песма, све блеђа и тиша,
Твог гласа, као оног снежног дана...