Душан Срезојевић | СЕНКЕ


Мирно бих да спавам докле поља хује
И таласи траве уморне ме хладе;
Успаване слатко кȏ после олује,
Већ спавају жудње с миром нове наде.

Докле бледе мисли издишу и чула,
Осећам шум страсни сочна млада биља;
У уху мом свира још чаробна фрула
Поново нађене мелодије миља.

Прелазе лагано небом неке сени;
Свежа киша хладна тихо веје доле.
Као саркофаг сам, без даха у мени.
И с велом баченим на све моје боле

Мене опија један рефрен свега.
Радостан? Ил’ тужан? Не знадем. Али да
Запевам гласно, с оне стране брега,
Чуо бих кȏ да неко тихо рида.