Душан Срезојевић | ПОЗИВ


Шта грми тако силно у олуји
И градске зграде из темеља тресе?
Шта тако тужно и потмуло бруји
И смехом прати те громовске бесе?

У мени кипи, бес ме хвата луди,
Демонска ватра прождире ме, гори,
Горостас један у мени се буди
Са којим нико не сме да се бори.

О напред! Ево мене, моћни гласе,
Ја смело ступам кроз стравичну вреву:
Божанску тугу ја облачим на се
Кȏ снажни херој у старинском спеву.

Хуји и трешти кȏ небеска труба,
Чупа из земље осушене жиле,
Нек груне ова материја груба:
Нове ти идеш да покренеш силе!

...Ја видим силне поворке од људи
И свечан поход кȏ Крсташке војне...

О хуји, грми, гласе ускрснућа!
У страхотноме завијању твоме
Ја гутам радост победе, и врућа
Мисао снива опијена њоме.
О хуји, грми, гласе ускрснућа!