Душан Срезојевић | БУЂЕЊЕ ИЛУЗИЈА


Шуми младо лишће песму заборава;
Узнемирен ветар блуди поврх њива.
Под пољупцима ветра, млада трава
Зелену главу заљубљено скрива.

Душа пролећа, што се расцветава,
Усељава се у чауре снова.
Прожима душу илузија плава
Док ишчезава бледи траг болова.

Ја слушам немо, удишући жудно,
Јак ритам мога набујалог бића.
Све је у мени светло и све будно,
Ко пред час каквог незнаног открића.