Душан Матић: СУТРА


чека нас подсмех вечности
како да сачувам ту драгоцену сагорелу маховину пролазности
то срце нашег срца
на висоравнима где се живот и тишина сливају уједно

топла је топла магла на сантама минута

од којих су саткани и плен и сенка наша
још који час само и нови буљуци крви биће ледени дах само
није на мени да витлам тим сечивима поруге
да судим, да судим тај дим што се витла над
крововима
себичне те наде
тај чичак јадног трајања
јалову срећу ту иза спуштених завеса

бистра јесен отиче сокацима, анђео је дошао по своје

јер шта сам то био хтео
шта сам то толико био неповратно наумио, до ђавола
несварена грумен детињства
пуко иверје младости
замке певања
отрцани грч живота

реке дремају и сведоче меке барке облака које промичу

варке плаветнила
о густе траве лета, о жита успаванке
да брујим, да бројим још до вртоглавице
и да се успавам опет
а шта је тражила смешна мушица немира
паук бдења на ветрометини
у светлости олује зачињен откос снова

анђео је дошао по своје, ађео и слеп и глув и мутав

анђео је дошао по своје, и ја знам шта хоће
све је пред тим налогом пустош и глиб и смеће
прошлости
једноставно треба устати и поћи за њим без речи и без повратка