Душан Матић: * * *


Пишеш увек као што живиш, као пред неки полазак.
Неки коначни одлазак.
И зато је све некако недовршено.
Незавршено. Задихано.
Као да остављаш неком другом,
неком спокојном, коме читаво, равномерно, равнодушно време
стоји на располагању до у бескрај, и који ће све то
да доведе у ред, све лепо да среди.

Да мисао најзад плива по таласавом мисаоном мору,

као што
пливач на леђима одмара се на таласима у часу
чистог предаха.