Душан Матић: МОРЕ


Спаваш данас, густа лепото лета,
зриш у срцу августа,
као жена која је познала да љубав је
све, и пепео, и опет неисцрпна
жар што га први дах распири
и други дах угаси,
и трећи дах опет распири,
и тако редом,
за децу рођену и децу нерођену
бујан талас за то не мари.

Спаваш, густа лепото лета
о, ти заслепљујући недогледу,
сјај до сјаја, сјај у сјају,
амбис до амбиса, амбис у амбису,
сви крици свих бродоломника у теби су изједначени
и смирени данас у твом излишном дијамантном складу.

Спавај и ти пред тим недогледом,,
пред тим сјајем од сјаја сваког сјајнијим
спавај на немирном узглављу успомена,
крњих успомена и промашених тренутака,
спавај, пијана од заборава,
спавај на ивици чаролија које ниси знала да видиш
на јаловој ивици сазнања,
на ивици слепила и изгубљеног укуса
и на додиру олуја,
и тамо где се дели зора,
и где те нема
ни криком ни зимзеленом
трајања.

Спавај,
шта су хтеле смешне гајде смисла,
шта руке на непознатом послу,
пост вечности ја нећу ни по цену ове недоношчади,
ни по цену сванућа за децу будућу жена обешчашћених,
кад земљом прођу безазлени освајачи
на пусте фатаморгане,
то су само ћелави врхунци
где залазе вечери и песме недопеване,
ситих себичних љубавника.

На првом кревету расклопићеш мапу света,
исписаћеш све координате и раширићеш све шестаре
одавде па до Африке,
исти је строј, исти је шум ветра, исти зов пустаре
и исте туробне руке у замци меса као у срцу првог пролазника.

Боље спавај.
Не смеј се кад заволиш што ниси знала да ћеш заволети,
главу своју обујми рукама обема,
тај обруч од тучи ко ће моћи да сломи.

Прснуће дамари и клетве тек кад скрушено
спустиш неуслишене усне на горке усне
што цепају свет на ужас радости и на ужас патње.

О, ружо слатког ужаса, о ружо несварене одсутности,
о, иста ружо ужаса,
о, дивља ружо помешане крви,
дан, а нема дана
ноћ, а нема ноћи,
звезде и крвоток угашени.

Боље спавај,
мачка се протеже на осенченом зиду,
грожђе зри на чокотима,
бонаца је полегла над светом,
спавај,
два позна лептира журе варљивом сунцу
и доласком ноћи нестаће их
и две лепоте с њима.

Спавај, кад ништа друго не преостаје ти
спавај, љубав чека на сутра и на тебе и на омамљена
крила простора где горе боје вечности,
и кад је тама у корењу твог вида и у твојим рањавим грудима
и кад те мами изгубљена прашума твоје крви
твоје смртне истине.

Спавај,
вечност је тај сјај, тај недоглед
тај узалудни склад над паперјем бродоломника,
и твој сан преко свих правди и свих неправди,
вечност је тај талас што несмирен врви пред твојим
смртним ногама,
тај талас силан циклон што ломи катарке
и послушно пашће пред немилосрдном, љубљеном, заспалом
ногом твојом.