Душан Анђелковић: БРАДАТИ АНЂЕО

Сунце чисто кô девојчица лепрша до стења,
једна корњача мили преко песка,
а унутра је мека и нежна.
Море покушава да ми покваси и однесе једно стопало
једно мање или више, у свету их има толико много.

Пенушави таласи надиру у тишину,
блиставе капље прште попут картеча,
безброј сићушних фронтова се отвара
у белом диму међ’ стењем.

Жута буба јури да то судбоносно јави,
али ја сам огроман па наилази на фантастични део света.
на ову шаку која није умела да пуца, милује, ни песме да пише,
ову шаку изрођеног хајдука.

Сунце миришући на жену леже поред мене,
таласићи међ’ гребењем скупљају се и смејуље.
Црвена боја стене улази у мене и пече ме, па затварам очи.
Неуки пират, безазлени псовач или брадати анђео?


_______________________________________________________________________
Поезија суштине