Драгутин Тадијановић: ЈЕСЕНСКО ПИСМО


Прошла је берба, мило моје срце,
И нема на трсју гроздова.
На лозама се лишће тресе као руке стараца.

Боје се у земљу враћају,
Боје се топе, и нестају.

Нема више радосног залажења сунца
За плаве планине.
Нема златног неба.

Јесен је колибу саградила у бреговима нашим.
Сребрно грло твоје
Неће одзвањати више зеленим долинама,

Нити ће очи твоје гледати блиставило боја
На небу и на земљи.

Јесен је покопала свијетле боје:
Виногради и шуме плачу
У тамному лишћу.