Драгомир Брајковић: СИНСТВО, ПОВРАТАК

Све ређе ми је душа ведра,
а у срцу се смрачи често,
не дува ветар у моја једра -
и предалеко Твој је престо,
а путовање тек ме чека.
Још стрепим да гост издалека
не прође нехајно мимо мене -
тек кад ме прожме милост Твоја
радошћу ми се пуне зене.
Син бејах, познах и очинство.
А кад отвориш круг следећи
па ме, опет, вратиш у синство,
да ли ћеш ми тајну рећи,
и топло, очински, пун ведрине,
призвати к себи: Приђи, сине!


_______________________________________________________________________
Поезија суштине