Драгомир Брајковић: РАСКОВНИК

Заборављене речи
Прекорно нас гледају.
Нико више не зна
На шта су се односиле.
За стварима и појавама
Које именоваху
Отићи ћемо и ми
А сусрести се нећемо.
Кроз речи, кроз таму,
Кроз веру и наду
Расковник тражећи
у непочин граду!
Од света дуже трају речи
Опомињући нас
Да ћемо минути и ми
Не потрошивши их.
Идемо за њима
И не слутећи да ће нас
До страшног места довести.
Кроз речи, кроз таму,
Кроз веру и наду
Расковник тражећи
у непочин граду!
Име наше патње
И варку наше среће
Предочавају нам речи
Говорећи да ће наџивети
Све наше ћутње
И сва наша празноречја.
“Ниси ми успела рећи,
Речи варљива и опака”,
Говори човек
За речима се ломатајући.
“Тамо сам
Где је ћутање најдубље,
Где ме не именујеш”,
Каже му Реч.
“Ти си онај
Који ће остати
Ако се ја поменем;
Јер Реч је све!”
Речи које смо измишљали
Сабране у песму – опомену
Враћају нам светове изгубљене,
Отимајући све оно
За шта смо веровали
Да је заувек наше.




Драгомир Брајковић
_______________________________________________________________________
Поезија суштине