Драгољуб Рајић | ЖЕДАН ПРСТЕН


Ми ћемо наћи белу светлост, равно поље.
Ми то морамо наћи.
С две лампе од песка зеленог прислањаш главу на свећу.
Откуда да се окрене птица, сломи дан молитва браћи?
Ми ћемо вировати, ловити жедан прстен,
Ми то морамо наћи.

Немој да клокоћеш лолико!
Долама. Тама. Пусти га да цвета.
Оштро као јабука битке ти ћеш да сијаш,
да прогледаваш биље.
Гле! Помрли катанци на твојим уснама —
Настаје смак света.
Не могу да верујем. Ти си ударац!
Осипају се очи као насиље.

Гле упупао немир, расточило се поље.
Пусти га да цвета.
А кад догореше пластови, запалила се тишина.
Кружи крин мртвих обала.
Где сада да те измишљам, кад, лепљив од росе,
Ребра прашњава пијанчим.
Букнуо млад мехур трка. Певају узде.
У оку где си стајала
Бесани коњ ноћ ноћује, гризе небо, сакат рже, крв данчи.
А кад догореше била, запалила се тишина.
Кружи крин мртвих обала.