Драгољуб Рајић | У ОКУ


У једну светлост излих се, пренаг, пребогат,
на гробовима што су у росе дували.
И одједном немоћан и оштар ко зрео влат,
одох у крошње детиње и стадох воћке да палим
У једну светлост излих се, пренаг, пребогат.

О поље, исконски жарко, и ваведење у тугу,
пун сокова, скокова, равнице и лубеница
враћам се и у зубима носим заспалу дугу,
док се жар црни меље на триста воденица.
О поље, исконски жарко, и ваведење у тугу.

О стазе и богазе, до неба мртве заспале,
пуне олова бекства и корења успомена.
Чујте, младост искаче из оронуле штале.
О трептаве и наге у бунарима зена,
о стазе и богазе до неба мртве заспале.

Три корака у зору, једна љубав вешалима.
Од ока до језера блага пучина хлада.
Ветрови мртав месец пронеше на носилима,
остаде само ватра немоћно, мудро да влада.
Три корака у зору, једна љубав вешалима.