Драгољуб Рајић | СВИТАЊЕ


Чујеш, силазе коштане низ ребра и огњиште
отварају се видици за децу мртву бескрајно,
као жељеној ливади, на мокром зраку ноћ биште,
јато црвених птица на гробљу отвара тајну.
Чујеш, силазе коштане низ ребра и огњиште.

Заспала стада буде се иза поља и ока,
једре се зоре разгаре, беле се реке отворе.
И дуго клија на билу долина предубока —
то на дну њега и свега злаћане шуме говоре.
Заспала стада буде се иза поља и ока.

И одједном се рашири у јато коњаника,
у бескрај лепооких, у ведро небо ребра.
Искаче звезда — најезда из јазбине мога лика
низ шуму тихо зацвили, низ дан се бели пара
и одједном се рашири у јато коњаника.