Драгољуб Рајић | НЕВЕРНУ ЛИВАДУ КУПАМ


Немогућу воду ловим, звездама је мутим,
крилима заливам.

И гле, ребра ми дрворед ували, немирно јато,
заљубљено стадо.

О како оран морам у пламен, у ноћ, у сок да се скривам,
да хватам жежене љубави, просјачења под росом, бела радо,
неверну ливаду купам, образе јој цепам, крилима заливам.

Откако сагорех обалу, орем вече.
Шта те брига шта ме стеже?
Толико срчан није био ни разјарени јатаган
иза његавог крика.

Што ти цвет крвави и над водама помрли лептири леже.
Кад добро знаш, кад жестоко... Ах даљина, ах даљина...
Откако покрадох светлост, милујем барке,
шта те брига шта ме стеже.