Драгољуб Рајић | МАЧВАНСКЕ ЛУДЕ НОЋИ


I
Ви моји пријатељи, рођени на лицу неба,
ветре, који укочен застајеш пред тамном гором,
гладна чалмо тишине, тишино пре погреба;
у пољу завичајном заклан сам развигором.

А мала крушка из баште и мало стадо година
носе ми у круг тело, мирис ми цепа главу...
Ви моји глуви пријатељи, ноћи моје од крина
однесите ме, мене, ђинђуву росну на јаву.

Ево ме лежим болан у цвету вода плавих,
у овој мртвој кожи, у кожи старог лета.
Зар не осећате, поља, како ми чело крвави?
О, зар не осећате, поља, како ми уздах цвета?

А оно тамо што светли, ко рана равно стрњиште,
и што раскида се на злато сокова зрела, вида...
Зар не осећате поља, како чобани вриште,
како се сребром гласа танка тишина скида?


II
Као успаван талас, као заспала гора, као догорели двори
излази ветар из уха, пролама се поље, искаче чопор лета;
ја побијено копље, допола на истоку, отпола тама жубори...
Мој Драгане-лане, мој Драгане-лане — лишће без дрвета...

Отпучена магла у мирис, у воде, води око плаво.
Ја закопчах маглу, откопча се гробље и шта сад да радим?
И вранац, и врбак, и кита, и свати, и поље крваво
само небо, старо небо, треба да омладим.

А чарно ми, чарно, иза засеока, трепти из прикрајка.
У тами колиба, на јави лептири, гусле поред зида,
Из гусала гуја, из гусала гуја, жалосна јој мајка,
цвет низ груди шкропи, груди ватре пале...
И ко да их вида?

Као усправан талас, као заспала гора, као догорели двори
излази ветар из уха, пролама се поље, искаче чопор лета...
Ех, лета у води тамној, допола у истоку, отпола тама жубори.
Кад ли ће биље ваше, кад ли ће биље ваше у бескрај да процвета.


III
Кад тамо дођем и у снег паднем, од бола јекнем
као по декиној смрти што јечала је нана,
а иза сваког кумарка, у сусрет моме даху, по један бол одјекне.
И заврцају пахуљице, и заврцају пахуљице са олињалих грана.

Па, боже, све бело до крова, бело у мојој глави
и тишина ме следи, и укочен оклевам —
то срце цвокоће на прозор мог детињства,
ал' нико да се јави
само по каткад нана зајеца и запева.

Јој! Ено деде! Ено га, свиње под крушком храни.
Пуше се око њега, у магли луд се окреће.
Ух, магла! Шта је са овом маглом? Само да се раздани
Из ове дрхтавице да ли ће, да ли... нико ме извући неће.

Кад одем тамо и телом навалим, од туге, јаукнем.
Сви ме воле, а ја болан. Ништа не помаже.
У мрак бели излазим. Бело ми у глави. Белим дахом хукнем.
И опет тишина зашкрипи, и опет ништа тишина зашкрипи,
и ништа да се каже.