Драгољуб Рајић | КО ДА ЈЕ НЕМА


То је соко светли, то је згуснуто стадо,
то је оно што ја тражим
кроз сан што нишаним, на сунцу стварам,
крај сунца што изговарам,
па тако прелепо скакуће, најлепше боли, најболније снажи
и моје немирно тело, моје копите, моје скокове пара.
То је соко светли, то је згуснуто стадо,
то је оно што ја тражим.

Еј, еј, еј шуме љубавне, прастари залогају, месечев погледе,
ко китњасту колону погуби, у жбуњу ко цара вара?
Да ли ја громом погођен, да ли ја мртав, преклан, болујем
жарке увреде?
Не! Не! То звезде падају. Не! Не!
То шуме горе, месо се моје отвара.
Еј, еј, еј небо невољено, еј треперава јагодо, несечен погледе.

Ја се одавно каним у хладовину да је љубим,
у мраку да јој шапућем.
Цврчим јој под кореном. Она сунце, ја ветар, она боли.
Ево је расте у мени, ево ме у њој спавам, ево скакућем.
Од како не знам за себе, од тада на живим више,
не могу да одолим.
Ал' не смем да се усудим, у хладовину је љубим,
у мраку шапућем.

Одавно сам већ пребегао, понестао,
и њена сочна сенка на образу ми спава.
Чујеш, укрућен голуб застао,
укочио се ветар — ње више нема.

Тамо где је она била, хладовина већ трули,
ноћ јењава, само добри мрак,
само гуја на сунцу намотана у утроби јој дрема.
Одавно сам већ пребегао, понестао,
а њена сочна сенка на образу ми спава.