Драгиња Адамовић | ЖАР СРЦА


Жар срца растаче ми тело својом ширином
вековно струјање опере прах цвета
за дан и ноћ винем се у недоглед
и тако невидљива у рађању новог
милујем оком и дарујем руком мајке
нежни пород што ниче из моје крви

Душа ми над земљом дрхти ко суза у оку
као да од њега жели да се одвоји:
попут пијанца очи се упијају

у загонетку живљења

Недокучива загонетко
шапни очима
да их не осуђујеш што су пијане
и душа неће жалити за несаним ноћима