Џорџ Гордон Бајрон | КАД РАСТАСМО СЕ ТАДА


Кад растасмо се тада
уз мук и суза бреме,
а бол нам срца савлада,
на врло дуго време,
блед, хладан, образ ти поста,
ко лед сам целов твој;
а мени тек туга оста
кроз цео живот мој.

Тог јутра росу ледену

сред свог осетих чела
ко хладну стрепњу једну
што обузе ме цела.
Ти скрши завете своје;
сад многом припадаш, знам;
кад име спомену твоје
и мене самог је срам.

О теби прича свуд бруји,

за ме посмртно звоно;
кроз срце језа ми струји:
што те љубљаше они?
Ти никоме од тих људи
не беше тако знана;
бол оста сред мојих груди
и вечно жива рана.

Ми састасмо се тајно;

сад тајно памтим, смерно,
што срце ти нехајно
већ преста бити верно.
А сретнем ли те када
кроз многа лета дуга,
мој поздрав биће тада
сав пуста, нема, туга.