Џорџ Гордон Бајрон | ГЛЕ, ИДЕ ЛЕПА КАО НОЋ


Гле, иде лепа као ноћ маја
Звзданог неба и ведрих клима,
Све најлепше од мрака и сјаја
У лику свом и оку има,
Умекшаном светлошћу Раја,
Што од неба га дан не прима.

Тек сенка јача с мање зрака –

И слаби сласт неисказану
У таласу њених увојака,
И блага светлост у ведром дану,
Где ћути мисао слатка свака
Сву драж у чистоти разабрану.

С тог образа и чела ведрог –

Што тиха је, а реч не губи –
Смешци зборе у боји нежног,
Да њену прошлост благост руби,
Да њен дух не зна греха земног,
А срце њено чисто љуби.