Џон Китс‎ > ‎

Џон Китс: ЗВЕЗДА

Звездо, да умем као ти да сјам,
али не сам у заводљивој тами,
да следим вечним оком вечни плам
ко боник ког сан у природу мами,

да будем вода коју вуче ток
да чисти земљу прљану људима,
и гледам маску света нову, док
на горски врх је снегом ставља зима -

не – још бих чврсто, још бих без промене
грудима драге да се свијем ближе
да је осетим, чујем како дише,

да неуморно сласт буде уз мене,
још, још да слушам те покрете, нем,
да тако вечно живим – ил да мрем.



_______________________________________________________________________
Поезија суштине