Џон Китс‎ > ‎

Џон Китс: ОДА СЛАВУЈУ

1
Срце боли, мучи утрнулост снена
Моје чуло ко да кукуте сам пио,
Ил искапих мутан опој, прије трена
Када сам у Летин затвор уронио:
То не због зависти на твој удес срећан,
Већ што ме пресрећним чини срећа твоја -
Кад ти, лакокрила Дријадо дрвећа,
У неком мелодичном сплету
Зеленила букви, и сјенки без броја,
Лако, пуним грлом, пјеваш пјесму љету.

2
О да гутљај бербе, што у дубинама
Земље хлађена је дуго, и што даје
Окус Флоре, селске зелени, пјесама
Провансалских, плеса, весеља под сјајем
Сунчаним, да пехар, топлог југа што је
Пун, са хипокренским* руменилом правим,
С бисерним мјехурјем што искри уз сами
Руб и уста пурпурне боје,
Испијем и свијет, невидиљв, оставим
И с тобом у шумској да нестанем тами.

3
Нестанем, ишчилим, посве заборавим
То што ти у лишћу никад нећеш знати:
Клонулост, грозницу, бригу што се јави
Ту гдје један другог слушамо стењати,
Гдје кљенут сиједе, задње власи худе
Тресе, млади блиједе, ко авет се тање
И мру, и гдје мислиш - да пун туге будеш,
Очаја с оком од олова,
Гдје око Љепоте брзо губи сјање,
За њим тек до сјутра чезне љубав нова.

4
Бјежи! јер теби ће донијет ме сила
Не с пантерама Бахове кочије
Него поезије невидљива крила,
Премда тупи мозак смета и кочи је.
Већ сам с тобом! Ноћ је блага, и на трону
Можда је Краљица Луна, и све њене
Звјездане је виле окружиле, али
Ту нећеш наћ свјетлост, сем ону
Којом, с неба, лахор мракове зелене,
Кривудавих стаза маховину, зали.

5
Не могу цвијеће видјет под ногама,
Ни какав благ тамјан лебди око грања,
Али сву сласт слутим, сред мирисних тама,
Коју у то доба годишње поклања
Мјесец трави, чести, и глога бијелог
Грму, дивљој воћки, шипку пасторалном,
Љубицама чија свенућа су лака,
Првоме чеду маја зрелог:
Мошус-ружи, с росним вином, зујном стално
Стјецишту кукаца за љетњих сумрака.

6
Ја у тами слушам; и често бјех прије
Напола заљубљен у смрт-олакшање,
И именом њежним у многој пјесми је
Звах да узме у зрак мирно ми дисање;
Сад више но икад чини се да мрење
Раскош је: у поноћ издахнути лишен
Свих болова, док се све у твојој души
Излива с таквим усхићењем!
Још бих ти пјевао, но залуд ми уши -
Бус посташе за твој реквијем узвишен.

7
За смрт се, бесмртна Птицо, ти не роди!
Нема нараштаја гладних да те гуше;
И глас што га слушам, док ова ноћ ходи,
У стара времена цар и луда чуше:
Можда тај пој к срцу тужном пут направи
Рутином, кад чежњом за домом морена,
Стајаше, сред туђег жита, у сузама;
Тај што чарна окна затрави,
У пјени погубних мора отворена,
У изгубљеним вилинским земљама.

8
Напуштен! ко звоно већ је сама ријеч:
Отргну од тебе и себи ме врати.
Збогом! Машта тако, какав глас је бије,
Вилењаче варљив, не може варати.
Збогом! Тужна химна гине сврх ливада
Близих, над потоком тихим, уз брегове
Стрме, пут сусједних долинских дубрава
Дубоко се загњури сада:
Је ли то визија, ил сан будан? Ове
Глазбе је нестало: - бдим ли или спавам?



_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________