Џон Китс‎ > ‎

Џон Китс: OДА ЈЕСЕНИ

Доба магле, доба берићета штедра,

друго зрелог сунца омиљена ти,

да скупа блаженством испуните недра

лози око сламног крова што се сви:

да јабуке погну маховином гране

обрасле, да сочност у плоду се стиче;

да крупњају тикве, лешник летораст

да зајезгра слатко, и да стално ниче

позно цвеће, да би пчеле ужурбане

помислиле да ће вечно трајат дане

топло лето што им пуни саћа сласт.

.

И ко те не виде у обиљу твоме?

Понекад пронаћи може тебе свет

где нехајно седиш на гувну житноме

док ти вејалица вије власи сплет;

ил на непожњетој бразди, српа вита

штедећ уплетено цвеће са свих страна,

где мирисом булки опијена сниш;

каткад где пабирчиш, пољем поносита,

прелазећи поток, класјем овенчана;

ил где уз муљачу јабука, стишана,

сатима над самотоком бдиш.

.

Где су сад пролећа песме занесене?

Ал ти свој склад имаш, не мисли на њих:

Док нежну смрт дана облаци румене

а стрништа одсјај ружичаст и тих,

тада тугованка комараца лака

над врбама лебди, час јаче час тише,

по том како ветрић живне или мре;

и крупна већ јагњад блеје с брежуљака:

цврче из живица попци што се скрише,

црвендаћ из врта звиждуће све више,

цвркутаво јато ласта небом гре.






_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________