Џон Китс‎ > ‎

Џон Китс: ОДА ГРЧКОЈ АМФОРИ

Ти, нетакнута невесто тишине,
чедо ћутања с неке старе лађе,
историчару нестале дивљине
од наших рима приповедаш слађе.
Какву легенду урес твој пробуди
о смртницима ил о боговима,
о Темпама, ил аркадијском гају?
Ко су те жене? Богови и људи?
Од кога беже? Ко их, гнане, прима
уз свирку фрула, у том дивљем крају?

Чути тај звук је слатко. Ал нечујан
слађи је; фруло, свирај испонова;
Није за чула, а ипак је брујан
пој који пева духу без тонова:
младићу, певаш под крошњама палим,
чак и кад вечно нестане дрвеће;
љубити нећеш њу до краја света
мада си близу пољупца – не жали;
пред тобом она, бар, нестати неће,
заувек ту ће бити, вечно лепа!

Ах, срећна, срећна шумо! лишћа немаш,
опалог, нит се с пролећем растајеш;
Срећни свирачу, што се стално спремаш
да свираш напев који не престаје;
Срећније воли! Срећније и више!
Вечно је твоја топлина ужитка,
заувек млад си и навек доречен;
Надиђено је људство које дише,
где студ разара срца до губитка,
док гори ум, и језик је опечен.

Ко пред жртвеник долази, из вреса?
Је ли то олтар твој, мистични жрече,
твоја јуница муче на небеса,
док сапи грли свилен покров с цвећем?
Који то градић крај мора издвојен,
или утврда на планини страшној,
без народа је, и у јутру дрема?
Градићу, празне улице су твоје;
ни живе душе да исприча зашто
напуштен оста, и повратка нема.

Амфоро грчка! Складе лепи! С врстом
људи и жена радом измореним,
са брежуљцима и са шумом брсном;
Формо тишине, што нас тако плениш
вечношћу: Хладном Пасторалом трајеш!
Кад наш нараштај преузме глухота,
остаћеш, с друкчим болом но је наш,
као друг људи да говориш да је
лепота истина, истина лепота -
то је све на земљи што треба да знаш.



_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________