Џон Китс‎ > ‎

Џон Китс‎: LA BELLE DAME SANS MERCI

Самотни, бледи витеже чуј ме,
куд блуди корак твој?
Језером већ су трске суве,
Минуо тица пој.

Витеже несрећни, о шта те мучи,
какав те сколи јад?
Веверица већ је лешнике збрала,
престаде пољски рад.

На челу твоме ја љиљан видим,
грознице влажан дар,
на образима клонулу ружу,
усахну све јој чар.

– Ја госпу сретох пољима овим,
прелепу, виле кћи,
дугачких власи и хода лака,
дивљина оком јој зри.

Исплетох венац за чело њено,
гривне и мирисан пас,
она ме погледа чежњивим оком,
зајеца благ јој глас.

Попех је тада на вранца мога,
слеп за сав божји свет,
повита стаса певаше песму,
вилинских речи сплет.

Корење даде ми и дивљег меда,
и росе питку сласт,
и страним језиком прозборимени:
ти си сва моја страст!

Вилинској шпиљи поведе мене,
уздах из груди гна,
и дивље очи, тужне јој очи
целивах све до сна.

И ту сањасмо на маховини,
и сних, вај срцу мом!
последњи санак који просањах
на брегу леденом.

Краљеве, ратнике, кнежеве видех.
Блеђи од смрти сви,
викаху: „Занавек зароби тебе
la belle Dame sans merci!“

Њине отпале усне у тами
зијаху претњом злом,
из сна се пренух и видех – лежим
на ледном брегу том.

И ето зашто самотном, бледом,
сад блуди корак мој,
мада су језером трске већ суве
и тица мину пој.

    Поезија суштине