Џон Китс‎ > ‎

Џон Китс: ХОМЕРУ

Живот у земљи као моја – јад је,
ал кад за тебе и Цикладе чујем,
ко доморочев и мој живот склад је -
делфин што морски корал настањује.
Да, слеп си био; ал вргну копрене
Јупитер, да ти свод незнан отвори,
Нептун ти шатор сачини од пене
и Пан ти песму запева у гори;
на брег тамнине сјај заседе леп,
понор одену зелен негажену,
сутрашњи дан си у поноћном трену
трипут оштрије спазио и слеп;
Ко свеувидом да те је потакла
Дијана, владар Земље, Неба, Пакла.

***

Том ко у граду беше заточен,
таква је радост – да над собом спази
отворен свода лик. И на тој стази
да молитвено дише, сам и снен.
Срећан је тај ко, са слатког бремена,
нађе у трави заклон од врелине
да чита дивне списе из давнине,
мит о љубави пређашњих времена.
И, по повратку у сеоску кућу,
чувши славуја где пева у прућу,
пратећи сводом облачића одраз,
постаће сетан, јер свом крају скором
дан примиче се, да сузом опором
закотрља се низ анђелов образ.





_______________________________________________________________________
Поезија суштине
__________