Добриша Цесарић: САКРИВЕНИ БОЛ


Неко са својим болом иде
Ко с откритом раном; сви нека виде.
Други га чврсто у себи згњечи
И не да му пријећи у сузе и ријечи.

Рад'је га скрива и тврдо га згусне
У једну црту на крају усне.
Задршће, задршће у њој кадикад,
Али у ријечи се не јави никад.

Душа га у се повуче и смјести
На своје дно: ко море камен
У њега бачен. Море га прима
Дном, да га никад не избаци плима.