Добриша Цесарић | ПОВРАТАК


Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам,  да ли да је желим,
Или не желим.

У мору живота што вјечито кипи

Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.

Можда ћеш се једном увече појавит

Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!

Па ако и душа у томе тренутку

Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци.

Но вријеме се креће, но вријеме се креће

Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
-------------------------------------------

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.

Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.